Две сам будале, знам,
Што волим и то кажем сам
У цмиздравој поезији;
Али где је мудрац што не би био ја
Да она не одбија?
K’о што земљине уске, кривудаве џаде
чисте морске воде од разједајуће соли,
Мишљах, ако бих спровео јаде
Кроз муку риме, ублажио бих боли.
Стихована жал не може бити тако љута,
Јер је кроти, ко је стихом спута.
Но, кад тако и учиних,
Неко, да гласом и вештином парадира,
У музику и песму мој бол претвара,
И, усхићујући многе, опет отвара
Врата жалу који рима беше обуздала.
Љубави и жалу данак стиха следује,
Али не таквог што годи кад се чита;
Обома таква песма додаје,
Јер им се победе тако обзнањују,
А ја, што сам две будале био, постајем и трећа:
Ко је мало мудар, будала је понајвећа